Započinjemo ovaj serijal najstarijih igrača iz porodice Plavih Zmajeva sa kapitenom Željkom Kostićem, jednim od igrača sa najdužim igračkim stažem. Godine igranja i treniranja po blatu, snegu, travi, RB Željko Kostić je svojom igrom i zalaganjem na terenu i van njega, učinio za klub mnogo više nego što je klub učinio za njega.

Željko je u Zmajevima počeo svoju karijeru pre 10 godina, imao kratak izlet u rivalski beogradski klub sa tadašnjim trenerom, ali se veoma brzo vratio nazad u Plave Zmajeve, kad je shvatio da je prevaren praznom koledž pričom. Ipak su neka prijateljstva bila neprocenjiva, to je ubrzo shvatio.

Uradili smo i kratak interviju sa njime, Željko je podelio svoja iskustva za naš sajt. Kroz šta je sve prošao, dobro i loše uz porodicu i prijatelje u klubu. Koje će momente pamtiti, a bilo ih je toliko za njegovih 10 godina karijere da ne bi moglo sve stati u jedan članak…

Dame i gospodo, Željko Kostić, kapiten.

 

Željko, kako si uopšte došao na Američki fudbal?

Američkim fubalom sam počeo da se bavim sasvim slučajno. Mogu reći da pripisujem mojoj rođenoj sestri zasluge jer je bila toliko uporna da me nagovori uopšte da dođem i pogledam prvi trening Zmajeva sa opremom.

Iskreno u tom prvom momentu nisam bio oduševljen ovim sportom. Mislim da sam tada imao mišljenje kako me neće to mnogo interesovati. Ali uporna sestra nije bila istog mišljenja. Poznavala mi je dušu i nije me ni pitala, već je odmah otišla kod tadašnjeg predsednika kluba Bore Mihajlovića i prijavila me za probni trening, koji je bio 2h posle zvaničnog treninga tadašnjih prvotimaca.

Iskreno, nisam pogledao ni jednu utakmicu pre toga, pravila nisam poznavao ni pozicije, bukvalno ništa. Mislio sam da će mi to stvoriti jos veću odobojnost prema tom sportu. Ali eto, skupio sam snage, pokrenuo svoju lenju guzicu i otišao do kuće po stvari za taj probni prvi trening. Posle toga sve postaje čarolija. Ostaje mi samo žal što ranije nije postojalo ovako nešto kod nas i što nisam ranije imao priliku da počnem da treniram ovaj prelepi sport. Nedugo zatim sam prešao i počeo da treniram za prvi tim Plavih Zmajeva i eto me tu gde jesam…

Kako si shvatio da je ovo baš sport za tebe?

Pa nije mi trebalo mnogo da shvatim da je ovo sport za mene. Pre ovoga sam trenirao i atletiku, fudbal, košarku i kik boks za kraj. Na neki način meni je trebao sport koji spaja više sportova, iziskuje svaki deo mišića. Podjednako moraš da si dobar i u trčanju i u skakanju i naravno da imaš fizičku snagu. Ali ono što me je najviše oduševilo za razliku od nekih drugih sporotva je to da moraš mnogo da razmišljaš. Moraš da si mentalno jak i ako to tako ne izgleda drugim ljudima. Naravno, napomenuo bi samo da ni jedan sport koji sam pre trenirao me nije tako kao ovaj naterao da se zaljubim na prvi jard. Čim sam počeo da sve primam k’srcu i da srčano razmišljam ako tako mogu da se izrazim, znao sam da je to to.

Da li bi mogao da izdvojiš neku uspomenu na koju si najponosniji u svojoj karijeri vezanu za klub?

Najponosniji dan i trenutak u mojoj karijeri je taj kada smo otišli na gostovanje u Bratislavu i odigrali utakmicu Solidariti Bowl. Naime, u to vreme su bile poplave kod nas u Srbiji, mi Zmajevi smo imali svoje malo ali vredno prihvatilište za ugoržene u poplavi. Cela ideja nam je izgledala suluda, da odemo i da odigramo tu utakmicu. Suluda u smislu finasija jer niko nije imao nama da pomogne, ali od koga u takvim momentima i da zatražite pomoć? Opet kada pogledate celu situaciju bilo nam je od braće Slovaka ponuđeno da dođemo, da pokupimo humanitarnu pomoć i da donesemo u Srbiju, plus da oni plate pola puta.

Nismo mnogo oklevali. Mi igrači smo plaćali sebi prevoz, skupili smo na gomilu pare i krenuli putem Bratislave. Nažalost u istu smo kasnili zbog gužve na granici sa Mađarskom. Početak utakmice je kasnio zbog nas. I pored svega toga znali smo cilj zbog koga idemo i nismo oklevali mnogo. Sećam se da smo pravo iz busa slomljeni od puta, pravo trčali u svlačionicu da se presvučemo. Nismo mnogo ni imali vremena da se zagrejemo. Jedini dogovor u svlačionici je bio taj da odigramo koliko možemo maksimalno i da pazimo na povrede. Naravno celu utakmicu smo se vukli ko pijani ali nije ni u jednom trenutku klonuo duh Zmajeva.

Normalno izgubili smo, ali to nije bila poenta priče. Već na kraju utakmice kada smo se pozdravljali sa publikom, naši prijatelji i igrači iz protivničkog tima su počeli da donose sve što su skupili, što hrane što raznih namirnica da nosimo u Srbiju. Verujte mi, najlepši osećaj na svetu! Mislim da se i sada naježim i progutam knedlu kada na to pomislim i dan danas.

Taj trenutak i trenutak kasnije kad smo se vratili i donelu svu tu pomoć u prihvatilište, nikada neću zaboraviti. Zbog takvih razloga i trenutaka, verujte, najviše sam ponosan što sam Zmaj! Ja sam sada naveo jedan momenat a bilo ih je dosta. Zmajevi su zaista oduvek bili veliki ljudi u svakom smislu.

Koji ti je bio najtužniji a koji najsrećniji momenat u Zmajevima?

Pa sad najtužniji momenat, bilo ih je 2 koja ja onako upečatljivo pamtim. Prvi je bio kada smo ispali iz Prve lige. Mislim da mi nista nije teže palo u svojoj igračkoj karijeri. Odlazak pojedinih igrača zbog toga. Mislio sam da ću pući od muke zbog celokupne situacije ali smo se pribrali, skupili snage i nastavili naš put.

Druga situacija mi je bila na utakmici u Pančevu. Uvek smo sa Pančevcima igrali odlične i egal utakmice. Prave derbije. Naravno, ja kao i svaki drugi igrač povredio sam sebe na 2 min pre kraja utakmice. Istegao sam zadnju ložu. Sam od sebe, niko me dirnuo nije. Morao sam izaći napolje i ostaviti ekipu da se bori i da sačuva prednost koju smo imali do tada. Ne kažem da bi mnogo šta promenio na terenu i da sam ostao ta dva min do kraja, ali mnogo je teže stajati sa strane, gledati svoje umorne saigrače kako se bore.

Mislim da je htelo srce da mi pukne zato što eto, tako nemoćan nisam mogao da im pomognem nekako.

Najsrećniji momenat mi je taj kada sam dobio prvu priliku na prvoj zvaničnoj utakmici da igram. Ušao sam da trčim na svojoj poziciji i sve je tada krenulo. Mogu izdvojiti da mi je i najsrećniji trenutak bio kada sam skupio novac i kupio sam svoju opremu.

Igrao si i za reprezentaciju, kako bi uporedio klupsku i reprezentativnu atmosferu?

NIgde nije kao u sopstvenom klubu, ali kad poredimo reprezentaciju i klub dođemo na isto. To su velike porodice. Lično meni, značajne su i jedne i druge. Nema ništa lepše nego kad igraš za svoj klub, ali podjednako je lepo kada braniš zastavu i boje svoje države.

U reprezentaciji imas braću koju s’vremenom upoznaš i prihvatiš ih. Jednostavno se prilagodiš, dok u svome klubu već poznaješ ekipu. U svakom slučaju, velika je čast igrati za reprezentaciju. Meni je lično žao što nisam mogao više puta da se odazovem istoj, iz privatnih razloga.

Poznaješ dosta igrača van kluba, u kakvim si odnosima ostao sa bivšim saigračima iz komšijskog kluba?

U celini poznajem baš puno igrača i one iz drugih klubova koji više ne igraju. Sa svima, ali svima imam odličan odnos i poštujemo se dosta. Svi smo ljudi i na terenu i izvan terena. Ima čak i onih sa kojima se svakodnevno i čujem i dopisujem i viđam i svašta nešto. Rivalstvo na terenu se ostavlja samo za teren pa čak i tamo treba biti čovek.

Zašto 28?

Pa iskreno mislim da je moja priča sa brojem 28 najrealnija. Sećam se kao juče tog treninga 2007 god kada su nam doneli 2 kutije kartonske punih dresova i pantalonica. Svi su imali neki broj koji hoće. Te ovaj što se rodio tad, te onaj što ima godna toliko, te ovom po onom igraču, onaj po broju stana. Ja, realno na kraju kutuje, ostalo je 3 dresa, ovaj sam prvi dohvatio, prihvatio i zavoleo. Nosim taj broj i dan danas i najsvetiji je meni na ovome svetu. Iskreno tada nisam ni razmišljao o broju, bilo mi je bitno samo da budem u timu i da treniram.

 

Šta za tebe znači biti kapiten u Zmajevima?

Nema veće časti biti nego biti Kapiten. Mislim da veće titule ne postoje. Prvo velika je odgovornost kapitena. Vi ste dužni da svojim primerom ponašanja, igranja i zalaganja, kako na terenu i treningu tako i van njega, date primer drugima. Kada je teško vi ste prvi tu koji morate stajati uzdignute glave i dizati ekipu i igrače. Jer ako vi padnete, padaju i ostali. To jedan Kapiten nikada ne sme dozvoliti sebi. Opet, čak i kada sve ide kako treba ne smete se ni mnogo radovati, uvek morate držati stvari pod kontrolom, mirne glave i puna srca. Ja sam već godinama na toj dužnosti i mislim da sam više to zaslužio svojom igrom i zalaganjem na terenu nego nekom pričom. A mislim i da sam rođen za tako nešto. Nema lepšeg osećaja verujte mi.  

Za kraj, reci ljudima šta je prednost igranja u Zmajevima?

Pa pored samog načina treniranja, spremanja, generalno tu najveću prednost dajem što ko kod dođe, dolazi u veliku porodicu. Mislim da odavno zaživeli timski duh Zmajeva nikada se neće ugasiti. I ko god da dođe bio ovakav ili onakav, biće prihvaćen i maksimalno poštovan ako je čovek. Samim tim i rezultati dolaze sami po sebi.

 

Hvala puno Željko na svemu što si uradio za klub, želimo ti dogodine puno jardi osvojenih i još više tačdauna!

A vi ostanite uz nas, uskoro dolaze na red i drugi igrači, El Capitano je morao otvoriti Hall of fame…

Komentari

Komentari

LEAVE A REPLY