Od osnivanja Zmajeva, prvih utakmica u blatu pa do starosne penzije. HOF se ne zaustavlja, mnogo je igrača prošlo kroz porodicu Plavih Zmajeva. Za nastavak pričali smo sa čovekom koji je isto bio tu od samog početka, prvog blata, na terenu uvek, a sada pored njega.
Čovek koji je svojom energijom, na treninzima i utakmicama, uvek pomagao ekipi. Možda danas ne igra, ali definitivno zaslužuje mesto u Dvorani slavnih Blue Dragonsa. Sve što je postigao i uradio za tim moglo bi da stane u manju knjigu, verovatno, ali mi smo želeli da nam približi neke svoje trenutke koje je prošao sa klubom.
Ljubiteljima Američkog fudbala predstavljamo legendu, oca u Zmajevima, brata na terenu, čoveka velike energije, strasti i iskustva (životnog i sportskog), čoveka koji gaji ljubav prema ovom sportu i klubu iako je u penziji, jedan nadimak ga najbolje opisuje kako ga zovu u klubu – Ćale.

Saigrač, trener, ofanzivni linijaš i jedan od osnivača prvog saveza Američkog fudbala i Plavih Zmajeva.
Dejan Jeremić

Deki, reci nam kako si ti ušao u priču zvanu Američki fudbal koja i danas traje?
Moja prva interesovanja za američkim fudbalom datiraju još iz 1985. godine, s objavljivanjem albuma Dire Straits-a, ’’ Brothers in arms’’ na kojem se pojavila pesma ’’ Walk of life ’’ i još interesantniji spot za tu pesmu u kojem se pojavljuju scene iz utakmica NFL lige. Naravno, mi klinci kao klinci, probali smo da radimo što i momci sa spota, ali nam nešto baš i nije išlo. Stigle su nam lopte iz Amerike, ali naši tadašnji pokušaji da igramo su ličili i na početke američkog fudbala u Srbiji 2003. godine. Kako nismo bili u mogućnosti da nabavimo odgovarajuću opremu, ubrzo je nekako i prestalo interesovanje pa smo i odustali. S početkom emitovanja prenosa NFL lige na III kanalu, interesovanje se ponovo probudilo…..sve ostalo je istorija.

Bio si na prvim treninzima, kako ste došli do imena kluba?
Ideja o formiranju kluba je došla od Bore Mihajlovića, prvog predsednika kluba i prvog predsednika SAFS-a. Ime tima, takođe. Zašto Plavi Zmajevi a ne samo Zmajevi….eto tako. Borina odluka. Moje je bilo da pomognem u osnivanju, da organizujem treninge i radim s momcima, što na terenu, što u teretani, da im budem oslonac u svakom smislu te reči.

Bez opreme si osim ofanzivne linije po potrebi igrao i kvoterbeka, kako je to izgledalo?
Da…i još po koju poziciju, naročito u odbrani. Pozicija kvoterbeka je bilo iznuđeno rešenje koje, na svu sreću, nije dugo trajalo. To, definitivno, nije pozicija u kojoj sam se dobro snašao. Treba biti iskren.

Sa Zmajevima si prošao sve, od osnivanja pa do danas, koji trenutak ćeš pamtiti do groba?
Definitivno prve utakmice…prvu bez opreme i prvu s opremom. Kada u timu imate hrpu maloletnih momaka, morate da improvizujete i da bukvalno stavljate glavu na kopačku kako neko od njih ne bi bio povređen. Prvu utakmicu bez opreme smo odigrali sa tri punoletna igrača….sve ostalo su bili srednjoškolci. Kad je stigla oprema bilo je već malo lakše, bili smo brojniji, priključilo nam se dosta momaka koji su bili spremni da s ponosom ponesu dres Zmajeva.

Zašto voliš ovaj sport?
Američki fudbal je vrlo kompleksan sport. Zahteva i mentalnu i fizičku spremnost igrača. Moja želja da poguram sebe do gornjih granica izdržljivosti i želja da u tome istrajem me je, verovatno i držala u ovom sportu do 44. godine.

Više ne igraš i to je normalno, nisi više mlad, kad bi počeo ispočetka da li postoji nešto što bi možda uradio drugačije?
Okolnosti u kojima se razvijao američki fudbal u Srbiji su i diktirale i postavljale okvir u kojem smo mogli da delujemo u skladu sa mogućnostima. Definitivno bih se više zalagao za osiguranje igrača jer nam je to rak rana lige….bez obzira što neki koji nikad nisu navukli opremu na sebe i nisu proveli ni sekund na terenu tvrde suprotno.

Koji ti je bio najteži trenutak u karijeri?
Definitivno trenutak kada sam, zbog pogubne politike tadašnjeg predsednika kluba, Saše Radovića, 2009. morao da napustim klub jer nisam mogao da gledam sunovrat u koji je gurao Zmajeve. Zavadio nas je sa skoro svakim klubom u ligi, uništio je imidž Zmajeva, imidž tima koji je od osnivanja bio jedan pravi omladinski klub i koji se na mukotrpan način vraćao godinama posle odlaska ’’big boss-a’’. U tom trenutku, verujte mi, to je bilo najbezbednije za obojicu i to je bio, na žalost, iznuđen potez na koji sam morao da se odlučim.

Znamo da si i igrao protiv Zmajeva u jednom trenutku, kako si se osećao tada u dresu Vrbas Huntersa?
Delimično sam na ovo pitanje dao odgovor i u odgovoru na prošlo pitanje. Kako možeš da se osećaš kada treba da se sudariš na terenu sa dojučerašnjom braćom po dresu, sa svojom decom koju si do juče vodio kao juniore, radovao se njihovim pobedama, strahovao za njih i kao trener i kao roditelj da im se ne desi neka teža povreda na terenu, a sada kada su stasali za seniore, moraš da igraš protiv njih. Iako mi je izuzetno emotivno teško na toj utakmici, trudio sam se da budem profesionalan i da utakmicu odigram na maksimalmo korektan način. Nadam se da se ovo nikad nijednom Zmaju neće desiti….
Imaš li nešto da poručiš mlađim generacijama koje se bave ovim sportom?
U američki fudbal ne treba ulaziti ako je motiv foliranje i poziranje s opremom. Ima i takvih koji zalutaju u naš sport. Na svu sreću ne zadrže se predugo. Kao što svi znamo u svakom sportu je potrebno puno odricanja i uloženog truda, mislim da u američkom fudbalu treba još trunčicu više. To je ozbiljan kontakt sport, pravi sport za spremne, jake i odvažne momke. Ne treba srljati i želeti uspeh preko noći. Za usavršavanje tehnike i nadgradnju snage su potrebne godine vrednog rada, tako da bi bilo dobro da se budući igrači američkog fudbala naoružaju strpljenjem i dobrom voljom za ozbiljnim i zahtevnim treninzima. Uspeh mora doći, sam po sebi.
Hvala ti puno Deki na svemu što si do sada uradio, za Zmajeve i za Američki fudbal uopšte! Znamo da bi igrao i dalje, ali uvek dođe vreme kada se ljudi poput tebe sele u legende i Hall of fame – Dvoranu slavnih.

Komentari

Komentari

LEAVE A REPLY